Плодове те "победе" моје село у Босни, где су ми рођени деда и отац, није осетило. Јер су становници села били у "погрешном" покрету отпора. Отац, који је прва у ко зна колико претходних генерација наше породице који је запамтио и растао уз свог оца, провео је детињство и младост у селу у које је струја стигла тек средином седамдесетих година прошлог века, асфалт 2018. године а воде још увек, сем оне бунарске, нема. Нема ни људи више, нажалост, ни близу као некад.
Мој деда је под старе дане нажалост морао поново да бежи и да се склања, пошто је наше село страдало и било окупирано од хрватске војске у јесен 1995. године, током по злу чувеног пада 14 крајишких општина у Босанској Крајини, када се вршила финална прерасподела територија пред Дејтон. Срећом, деда се вратио већ у зиму 1996. и на свом огњишту дочекао завршетак овоземаљског живота.
Мени, као поново ко зна ком "изузетку" у нашој породици, који сам упамтио и деду и растао уз оца, остаје задатак и аманет да ослободим ту земљу коју поново у ланцима држе суштински исти окупатори и њихови локални вазали који су принудно мобилисали Николу, стрељали Крстана, протеривали Светка и у принудном сиромаштву држали Зорана. Кроз историју своје породице могу тумачити општу историју Срба у протеклих сто и више година, нарочито Срба у Босни, што је верујем са многима од нас случај.
Стога, свима онима који би желели да нас више нема, ни тамо ни овде, овом приликом обећавам, тако ми Николе, Јована, Крстана, Светка, Зорана и свих претходних и свих других предака, да ћу као и до сад и убудуће, читав свој живот посветити борби за ослобођење поробљеног Српства, нарочито у мојој Босни, која је наша, српска, више него ичија, јер смо ми за њу умирали и на турском коцу и на аустријском конопцу.
И дочекаћемо нову 1912. и 1918. али нећемо правити исте грешке два пута већ живети сви заједно у једној држави, коју су сањали и за коју су живели и умирали сви наши преци- Србији. Хвала деди на победи.
ХаZардер НоVосрбија
🇷🇸🇷🇺https://t.center/haZardernoVoserbia
