Постоји у сваком народу један тренутак када се он самопотврђује или нестаје, када подноси жртве које математика не може да објасни, разум да постигне, душа да зацијели, али које му нису дате у било каквом спектру могућности, па је могуће мало постојати и мало не постојати, мало бити а мало и не бити слободан, мало сачувати достојанство, мало га бацити под ноге. Српска историја обилује таквим тренуцима, али начин на који смо се борили и страдали и налазили снаге да будемо изнад бесмисла који рат са собом носи у периоду од 1914. до 1918, читав тај ход српског јунака, сељака, војника, од Цера и Колубаре до ослобођења и уједињења све поробљене браће (па и оних који су тај дуг заборавили) - то страдање и тај подвиг остају као залог оног најбољег, најхришћанскојег, највиталнијег и најморалнијег у нама. Не пишем ове ретке онако како би их писао прије 20 година, само и искључиво са устрепталом душом испод шајкаче, слушајући "Тамо далеко" и доживљавајући поново епопеју мога народа као своју личну. Не: када прођеш неке године и прочиташ не само Кракова већ и Нушићеву "1915", не само лице, већ и наличје и тог најсјанијег нашег периода, кад појмиш да је тик поред сељака-завјетника и тада било дволичних властодржаца, покварених лифераната, збринутих синова, постајеш свјестан тежине побједе и сјаја херојске звијезде на грудима оних које ни аустријски топови ни склоњени синови нису помјерили из рова. Знаш и осјећаш да нису то били људи које су други натјерали да буду хероји већ људи херојског кова, витезови поред оних који су и тада бирали да то не буду. За то витештво, за побједу, за то што су и српска Херцеговина и Босна постале опет наше након сумрака Косача и Котроманића, за жртву и страдање, за човјечност и доброту према пораженима, за то што су уопште постојали да нам свјијетле - хвала јунацима Великог рата са шајкачом на глави, са тробојком у рукама, са химном Богу правде на уснама, хвала светитељима који су толико добра унијели да их ни ми потоњи нисмо до краја потрошили пред Лицем Христовим. Хвала им за свјетлост. "Понекад се и то дешава: загледани у очи мртвих видимо неку далеку светлост коју више не можемо да видимо у очима живих, око нас. Можда ће неко да ту светлост види и у нашим очима. Можда". Тако Слободан Владушић завршава свој "Велики јуриш". Нема шта да се дода. Само да се живи тако да ту свјетлост неко у нашим очима ипак види и у себи препозна. Тај пропламсај Светлости незалазне.